Ariana (ona/ona), 15 godina, Kalifornija

„Bilo je to u januaru 2020. godine kada sam čuo za grip iz Kine, tada nisam mnogo razmišljao o tome jer je novi grip bio nešto o čemu sam navikao da slušam. Ali bilo je to u martu kada sam prvi put naučio izraz Covid-19 i moj život je bio pogođen. Cijeli svijet je patio od pandemije gripe i umirao. Sjećam se da sam vidio duge redove ispred prodavnica, gola ostrva Costco, a toalet papira je bilo malo. Lično pohađanje škole bilo je zabranjeno i pretvoreno u učenje na daljinu i zumiranje. Činilo se kao ružan san, ali bio je stvaran. U početku su svi mislili, nema škole kako kul, ali koliko god to zvučalo kliše, nikad ne znaš koliko ti nešto nedostaje dok zapravo ne nestane.

 Pandemija nas je sve paralizovala u strahu, a ja sam se plašila da vidim baku i dedu jer nisam želela da ih razbolim. Kao i svi ostali, ostala sam sama kod kuće u svojoj sobi i gledala svijet iza maske. Nedostajali su mi zagrljaji i poljupci i dobra hrana koju smo imali na porodičnim proslavama i viđenje svačijeg osmijeha. Ograničenja zbog pandemije nisu mi dozvolila da prisustvujem bilo kakvim događajima uživo, svi su otkazani ili premješteni na zumiranje. To je jako uticalo na mene budući da sam bio aktivan učesnik u školi sa klubovima, u crkvi kao oltarski poslužitelj i uživao u volontiranju u našoj zajednici.

 Svrha zašto su škole prekinule lično učenje i prešle na učenje na daljinu bila je borba protiv Covid-19 i širenja bolesti. Rečeno nam je da više nema zagrljaja, poljubaca, rukovanja ili okupljanja u velikim grupama. Morate biti udaljeni šest stopa i nositi masku. U početku smo pokušavali da idemo u školu, nekoliko učenika je nosilo masku, ali su onda otkazane sve školske ekskurzije, predstave i plesovi. Onda su svi časovi išli online čak i matura. Razlog je bila sigurnost, bili ste sigurniji kod kuće daleko od stotina vaših kolega učenika i nastavnika koji bi mogli prenijeti bolest. Morali smo da savijemo krivulju jer smo umirali alarmantnom brzinom. Sjećam se da sam uključio televiziju i gledao izvještaje CDC-a i tima iz Bijele kuće koji su raspravljali o Covid-19. Plašio sam se da napustim svoju kuću, a kamoli da idem lično u školu. Nastavnici su koristili programe poput Go-Guardiana za praćenje uređaja učenika dok su prilagođavali svoje predavanje online stilu.

 Da budem iskren, postojale su neke prednosti zumiranja, kada se jednom snađete, bilo je veoma zgodno jer vam je uštedelo vreme da fizički putujete. Ne znam za vas, ali meni je teško da ustanem iz kreveta. Prije sam uvijek kasnio u školu i propuštao doručak, ali s online učenjem sve se promijenilo. Mogao sam da se otkotrljam iz kreveta, ulogujem se i sad sam u školi. Štedim vrijeme na pripremama, pakovanju stvari, vožnji do škole i nemam više preuzimanja ili vraćanja. Mogao sam čak i prisustvovati sastancima kluba pritiskom na dugme i ponekad koristeći dva uređaja, a ponekad mogu biti na dva mjesta odjednom, ali to je zbunilo ako su oboje razgovarali.

 Siguran sam da sam fizički u učionici više pažnje posvetio nastavniku, sedenju za stolom i radu u grupama i naučio više. Lična interakcija sa drugim studentima nije postojala, a muzička praksa i sportski događaji nisu se dobro prenosili na zum. Neke stvari je potrebno uraditi lično da bi se postigao potpuni efekat. Sjećam se da je na času biologije učiteljica rekla da preskaču laboratorije, tako da to nikada nisam doživio. Naučio sam da je zumiranje od pomoći, ali ništa nije bolje od lične interakcije i praktičnog iskustva za korištenje svih čula dodira i mirisa.

 Tada sam počeo više raditi sa STEM-om i kompjuterskim kodiranjem jer je sve bilo na zumiranju. Pridružio sam se sajber timu moje škole sa gospodinom S. Bio je tako fin, dozvolio mi je da prisustvujem sajber kampu i odrekao se naknade jer moj otac nije radio u to vrijeme i po programu JPP. Pohađao sam program i naučio mnogo o sajber sigurnosti. Ovaj dodatni poticaj znanja dao mi je samopouzdanje da se takmičim u timu za djevojčice. Mislim da nismo dobro prošli jer smo svi bili novi u sajber sigurnosti, ali ostali timovi naše škole sa iskusnijim učenicima su bili veoma dobri na nacionalnom nivou. Zaista mi se sviđa klub van škole i prijavio sam se za tim na probnim utakmicama sljedeće godine, nadam se da ću biti izabran.

 Gospodin S me je ohrabrio da se prijavim i predajem na kampu koji smo imali za učenike osnovnih i srednjih škola. Nisam mislio da imam znanja ili samopouzdanja da to uradim, ali mi je tako drago što sam imao iskustvo. Ispostavilo se da zaista uživam u podučavanju drugih, a podučavanjem drugih poboljšavate svoje znanje. Takođe sam stekao iskustvo stojeći pred drugima i govoreći. Oduvijek sam imala blag glas i problem s govorom, iako nije invaliditet, uglavnom samo strah i da me ljudi gledaju i da mi je ugodno. Ispostavilo se da zaista volim da pričam i da delim svoje znanje, a sada sam mnogo otvorenija i samouverenija. Može li sve ovo biti zbog Covid-19 gripe i prisile da pohađam online školu i koristim zoom. Mnogo sam odrastao kao osoba i mlada odrasla osoba i zahvaljujem se na iskustvu koje sam imao sa STEM-om, našim sajber kampom/timom i gospodinom S.”